Господару! Ствар јамачно није ни од каква значаја, али свакојако треба да вам је кажем.

- Шта? оне пушке? - пресече га Враничић.

- Јес, јамачно ће и то бити у вези. С Дунава се чује неко запомагање, а одовуд на нашој обали указа се некаква велика ватра.

Враничић скочи са столице, извади сахат и загледа га према ватри.

— Скоро поноћ - рече он. — Хајдемо!- Даље чекање нама смисла.

На ове речи Враничић се окрете живо, счепа пушку из угла, обеси је о раме и нагло изађе из колебе. Жика је ишао за њим узастопце и ћутећки. Враничић се упути правце Дунаву. На скоро он угледа у даљини неку црну прилику. Загледа се боље и познаде да је човек. Ова црна прилика ишла им је управо у сусрет. Жика обиђе Враничића, изађе пред њега и викну влашки: Ко иде? Црна прилика одговори чисто влашким нагласком - „Добар пријатељ“.

Жика по гласу познаде да ово није чича Мунтијано, али му се глас опет учини познат.

- Од куда иде „добар пријатељ“?

- Из планике.

— Какве су тице у планини?