„Страховит је то грех! То је грех повеснички; грех који тек покољења искупљују!

Враничић не бејаше још добро изустио последње речи, кад се из даљине чу пуцањ пушке. Наста кратка почивка, па пукоше још две пушке, пукоше у брзо, недаде једна другој да издуши. Враничић диже главу и ослушну. Жика устаде и изађе пред колебу.

Ноћ је била тиха, само што с јужне стране бејаше почео понајлак дувати слабачак ветрић. Месец је још у пуном сјају грејао земљу својим хладним зракама; Дунав се беласао у даљини, и баш с те стране Жики се учини, као да чу неко дозивање. Он ослушну боље, после прилеже земљи, и сад је већ јасно могао разабрати пуп човечији глас, који виче за помоћ.

„Јамачно каква несрећа на води“, примети Жика у себи.

На скоро затим Жикину пажњу привуче ненадна светлост, што се појави с доње стране. Он окрете поглед тама и на левој обали Дунава угледа јасан, велики пламен, где се диже у вис. Жика није разумевао шта ова ватра значи. Рад је био да не узнемирује свога господара, а овамо се бојао да се не изложи каквој опасности и да што не погреши, ако га не извести о овим појавама. С тога уђе у колебу и рече: