није у томе тренутку имала у Балканији једнога свога, колико вернога — толико и лукавога пандура, који је у крви великога ратника утулио и светлу буктињу свете слободе, која је требала да запали цео Балкан.“

Као укопан, непомичан и нем, Жика је седео у свом углу и отуда из мрака, чисто с побожним страхопоштовањем гледао на Враничића и слушао његове једнозвучне, једнолике речи, које су се полако лиле, као побожна молитва усрднога богомољца. При последњим речима, Жика виде како се Враничић чисто стресе.

Његова погнута леђа, његов испружен, разголићен врат лепо се видео према јасноме огњу, и Жика опази како по снажном затиљку Враничићевом у два три маха прође лака дрхтавица, а по покретима леђа могло се познати убрзано и ојачано дисање. Бурно таласање груди разливало се и по целом осталом телу. Наста кратко ћутање. Враничић продужи, онако исто полако, онако исто једнолико.

— „Убили га! Убили га тајно, мучки, на превару, на лажну веру; убили га ноћу; убили га секиром, као што убијају крмке балканиске!

Жика опет опази како Враничића прође лака дрхтавица. Он је продужавао.

— „Убили га, па у ђубре закопали! Главу одсекли, на у Цариград послали!...