из два заслужна дома, и пламен династичке распре није од тога ни мало смањен. Мучко убиство великог творца Балканије ископало је страшну провалију, из које још и сада лиже опасан пламен освете; провалију, у коју ће стрмоглавце пасти још многе жртве, док се она једном испуни и поравни.

Враничић је изговорио ове речи као да говори себи самом. С лактовима наслоњеним на колена, с главом стиснутом међу шаке, гледећи у жеравицу на огњишту, коју је пред њим полако попадао пухор, он је говорио споро, једнолико и полако, а Жика се није усуђивао да га узнемири ма каквим питањем. Враничић продужи:

- „Бежећи од Руса, кријући се од Аустријанаца, мој дед морао се кришом провлачити у отачбину. Наравно, он је носио у својој моћној десници буктињу слободе, која је имала да запали цело балканско полуострво. То никада није могло бити у интересу Аустрије, која је вребала згодан тренутак да ове лепе земље себи приграби, као што није могло бити ни у интересу Русије, која тако исто халапљиво погледа на Цариград. И ко зна докле би се сад шириле међе Балканиске; ко зна да ли не би моћни двоглави орао балканиски сада већ држао једну главу на белом, а другу на црном мору, да сретна Турска