јака водена струја и бацила их куд год ниже доле - рече Враничић - тако је било име, или тако су бар звали овога црнога човека.

- Не верујем, господару! Њих никаква струја не може занети. Они овде познају сваки педаљ воде. Но ако је твоја воља, да одем ја сам да погледам - рече онај други.

- Најбоље ће бити да пошљемо чича Мунтијана. Он је вичан овој обали и најбоље ће извидети - предомисли се Враничић и уђе у колебу да изда заповест старцу, што сеђаше у углу колебе на ониском трупцу.

Стари Влах оде да разгледа обалу, а Враничић и Жика седоше опет крај ватре у колебу, први ближе огњишту, други остраг на трупац где је мало час седео чича Мунтијано.

„Ударићемо поготову истим путем куда је пре по века прошао мој дед. Прохујала половина столећа, а крвави спор између две наше породице стоји на оном истом месту где је стајао оне исте ноћи, кад је мој дед, бежећи од Руса, пребродио Дунаво овако исто тајно и ноћу као што ћу га ја пребродити ноћас, кријући се од Аустријанаца. Три прогонства и две владалачке главе принесене су на жртвеник ове крваве распре и она Г је и сада онде, где је била и пре по века, ни за длаку се није приближила своме коначном решењу. Проливена је најплеменитија крв