Она се од рана детињства свикла на све суровости живота и схватала је свет веома реално. Имала је обичај рећи:

— Прво ваља живети, то ја знам!

Радила је све за што се могло добити пара, али је увек некако умела пробрати оно што је лакше. Док је била млађа „живела је“ — као што је она то звала. Од кад је почела старити, одала се на свашто; трљала је жене нероткиње и давала им нешто да пију. Напитци су били скупи, али бар жена је била сигурна да ће родити. Потпасивала је струњене. Лечила је од урока, заварчивала је децу од страве; знала је уврачати да ко кога заволе или да ко кога омрзне; давала је девојкама колачиће којима су могле обрнути сваког момка да за њима лудује. Но као главну радњу водила је сад проводаџилук и подвођење, али је у прошлости својој имала и нешто страшно. Овде, у овој ствари с Јелом, баба Ката је била само калауз за једну „високу госпођу“, која је опет била позната као „лиферант“ за сву „отменију класу.“

Ове мрачне фигуре, допуњене још другим „особама“ истога рувета, а мушкога пола, ми ћемо сретати и доцније; овде ћемо испричати само у кратко шта је даље било с овом јадном девојком.

Јела није била дете; она је већ знала шта то значи. Једног дана баба Ката јој саопшти