и преливало као најлепше-плаво море кад га лак поветарац тек почне најлак браздити и гипкати. Пуна месечева кругла ненадно се искотрља из згомиланих црних и покретних облака, и, као огромно заљуљано кандило, просу на све стране своје меке посребрене зраке и обасја како непрегледне равни, што се шире лево поред Дунава, тако исто и кршне врлети и оштре литице што се, парајући облаке, нижу с десне стране ове велике словенске реке, почињући од саме обале па све даље и даље докле год око може прегледати.

Баш у тај мах, из једне рибарске колебице, на левој страни дунавској, изађоше два човека, крочише мало у страну, да не стоје баш на вратима која је изнутра јасно осветљавао широк пламен с огњишта и узеше разгледати по мраку, трудећи се да распознају бар најближу околину.

Свикнуте на јаку светлост у колеби, њине зенице тек су се поступно шириле, а они су тек поступно у мраку распознавали предмет за предметом, тражећи оно што је њих највише интересовало.

Ови наши незнани знанци били су окренути Дунаву и на ту страну била је управљена сва њина пажња. Пред њима се прво ширила мокра и црна пољана, гдегде испресецана ниским врбовим чечваром. За овим се беласала широка,