„После нашег последњег разговора надам се, г. преседниче, да нећете чекати да вам понова и формално наређујем, да поднесете оставку заједно са целим својим министарством“ — писао је кнез Мутимир.

Растислав је рикао од бола, прочитав ово писмо: „Није могао звер да се претрпи ни неколико сахати да сам поднесем оставку, да не изгледа да ми је отета“ — мислио је Растислав у себи. „Ово је навалично кињење! А колико јуче ја сам га спасао од сигурне смрти. Како злобно срце мора имати овај младић и како гадан изгледа са овом својом, на памет наученим улогом, коју су му други метули у уста.

У том тренутку Растислав је видео да цело његово биће испуњава само један једини осећај, да он није у стању ни да што друго мисли, ни да што друго осећа до оно, што га бејаше целог обузело и занело, онеспособило га и отупило за све друго, а изоштрило у њему само један једини осећај, осећај страховите, огњене, управо паклене мржње. У том тренутку Растислав би био у стању да растргне Мутимира у комаде, зубима да га растргне и шакама да се насрче његове крви. У том тренутку, у њему се бејаше изгубило све човечанско, а остала само, до беснила раздражена, дивља звер...