вас, г. Растиславе, и ако се растајемо. Јес, ја вам ево искрено кажем да сам намеран, да вам дам одмора, после многогодишњих напора на власти. Хоћу да пробам мало како иде рад и с другим људима. Можда вама, на први мах, то баш и неће бити тако пријатно, али старајте се да се на то навикнете. Нарочито ви, г. Растиславе. Вама је веома потребно да се свикнете понова на улогу да имате једнога свог господара и да се научите вршити његове заповести. Та ви сте то пре тако лепо знали, али сте се доцније одучили намесникујући дуго... Да, да, г. председниче! Будите уверени, то ће вам веома добро чинити да се свикнете слушати заповести господареве. Пробајте само, уверен сам да ће вам пријати — рече кнез с подругљивим осмејком, и, клањајући се лако штуче у другу собу.

Ратислав је остао на месту као окамењен. Неисказано га је болело ово очигледно багателисање и подсмевање кнежево. Чинило му се да га није нико никад тако за срце ујео. Није звао ни сам како је изашао из двора, како је сишао на улицу, како је отишао кући. Дошав кући, затворио се у свој кабинет и никога није пуштао све дотле, док му не јавише де га чека писмо из двора.

Писмо је било кратке садржине и управо врхунац дрскости.