забуну. И што је више говорио, кнез је све мање бирао изразе. На послетку прешао је у отворене нападаје. Његове оптужбе биле су тешке:

Сем једнога Ратка, Растислав се окружио у министарству самим нулама, људима без иницијативе и без икакве спреме за свој високи позив. Слепа послушност, то је једина врлина по којој Растислав мери људе. Таким поступањем, врховна управа земаљска - државно министарство остало је без способних радника, и та се штета опажа у државним пословима. Суревњив за влашћу Растислав се привикао да влада и заповеда апсолутно. Постао је читав диктатор и не трпи ни најмање замерке своме раду. Нађе ли се какав родољуб да против тога што рекне, Растислав одмах проглашује таквог човека за непријатеља династије и престола, и гони га до уништења. На такво поступање првога министра угледају се и други, његови потчињени, те и они гоне ко им што год замери. Међу тим, Растислављева владавина пуна је погрешака и како који дан, све се више претвара у владавину једне обесне и разуздане касте, састављене из неваљалих чиновника, а ко год се усуди да што год рекне против те владавине, одмах је премазан бојом антидинастичном