да убије пандура и да утекне - рече Растислав кроз зубе.

- Тако! А није ту погинуо никакав човек под туђим именом? — упита кнез лукаво.

- Ја о томе ништа не знам! одсече се кратко Растислав.

- Тако, тако! Ви о томе ништа не знате!.. А није вам познат један допис, који је о тој ствари послат једноме овд. листу, па га, случајно, на пошти нестало — запиткивао је кнез даље.

- Господару!.... Каква су то чудна запиткивања? — поче Растислав. Но кнез га пресече:

- Г. председниче! Каква су то чудна извијања!!

— Извијања?! господару!

- Јес, јес, извијања, г. председниче, извијања! Јер ја имам уверења да ви знате за тај допис, да сте га читали, да сте га у рукама имали.....

Разговор, или управо препирка, између ова два човека, постајала је све оштрија и крупнија. На кнезу се могло опазити да говори као човек, који се нарочито спремао за ову прилику. Он је руководио говор, и по вољи му давао овакав или онакав правац. Својим ненадвим питањима он је често доводио Растислава у велику