да убије пандура и да утекне - рече Растислав кроз зубе.
- Тако! А није ту погинуо никакав човек под туђим именом? — упита кнез лукаво.
- Ја о томе ништа не знам! одсече се кратко Растислав.
- Тако, тако! Ви о томе ништа не знате!.. А није вам познат један допис, који је о тој ствари послат једноме овд. листу, па га, случајно, на пошти нестало — запиткивао је кнез даље.
- Господару!.... Каква су то чудна запиткивања? — поче Растислав. Но кнез га пресече:
- Г. председниче! Каква су то чудна извијања!!
— Извијања?! господару!
- Јес, јес, извијања, г. председниче, извијања! Јер ја имам уверења да ви знате за тај допис, да сте га читали, да сте га у рукама имали.....
Разговор, или управо препирка, између ова два човека, постајала је све оштрија и крупнија. На кнезу се могло опазити да говори као човек, који се нарочито спремао за ову прилику. Он је руководио говор, и по вољи му давао овакав или онакав правац. Својим ненадвим питањима он је често доводио Растислава у велику