кнеза. У осталом, ја сам вазда готов да пред судом историје примим на се сву одговорност за увођење устава.

— Историја! Далеко је историја! И ја бих пристао да одговарам историји, после, кад мене већ не буде. Мало је теже одговорити сад овде, садашњости — рече кнез с очевидним багателисањем. После, као да се наједаред нечега сетио, он се окрете Растиславу и упита:

- Збиља, г. председниче, какви су то људи изгинули пре једно месец дана, на путу између Ожеге и Чичка?

Растислав диже главу и упре у Мутимира испитујући поглед.

— Ви то мене питате, господару? — рече он, као с неким чуђењем и упре прстом у своје груди.....

— Вас, да, вас! И зашто као бајаги, да то не питам вас? — То спада у делокруг вашега пашанца. Ви тај случај морате зната... А најпосле, ви сте министар председник; вас се ствар тиче толико исто, колико и министра у чију струку то спада.

Блед и једак Растислав је грицкао горњу усну...

- Колико ја знам убијен је један опасан хајдук, који је спровођен власти, па у путу покушао