осмехну и махну руком. — Ето; ви се баш трудите.

Растислав нестрпљивим покретом одмаче се од прозоре и рече озбиљно:

- Мени, господару, ни мој положај, ни моје доба, не дозвољава да се с вама надмећем у увредама. Ви у мени имате искрена пријатеља и државника збиљски одана интересима земље и интересима службе. Ако ви то сад превиђате, доћи ће време када ћете се о овоме уверити. Дај боже само да ово искуство не стечете доцкан, кад вам од њега не може бити никакве користи више. То је све што бих ја умео рећи о будућности. Односно садашњости приметићу толико: ви се сад срдите без узрока. Ви замерате мојој владавини и потежете све некакве ситнице. Ви ништа озбиљно не можете замерити данашњој влади...

- Какве сте нужде ви имали, г. Растиславе, да дајете овој земљи устав? Реците ми то — упита кнез на један пут.

- То ми зар пребацујете?

- Оставите на страну пребацивања, али какве сте нужде имали, то ми кажите? - понови кнез питање.

- Нужда је лежала у духу времена, у целокупним тадашњим приликама, у целом стању, какво је остало после ненадне смрти блаженопочившег