— Па јесте ли ви читали књиге тих људи?

- Јесам! Ето их обадве на мом столу. Хоћете ли да вам их покажем? — рече кнез одсечно.

— Па шта има у тим књигама? — упита Растислав натмурено.

— Има то, понајвише хвале вас - одговори кнез.

- Та....ако! — рече Растислав мрачно.

— Тако, тако, — рече кнез брзо — И то државу кошта само три хаљаде дуката! То су ти ваши општи интереси.

Растислав климну главом, као што се чини кад човек кога сажаљева.

- Прочитајте ове књиге после 5-6 година. Тада ћете гледати на ствар својим рођеним очима, и онда ћете видети да те књиге не уздижу мене, но вашу династију.

— Ама немојте ви тражити да будете већи пријатељ мојој династији, но што сам јој ја сам... А шта оно рекосте друго?.. Ах, да! „После пет шест година тада ћу гледати на ствари својим рођеним очима.“ А чијим очима, молим, гледам сада на ствар? Туђим, је л те? Научили ме, је л те? Улили ми? Па, лепо! Кад сам ја тако човек који се даје надувати са стране, што ме онда ви не надувате?.... — кнез се подругљиво