могла саставити ни педесет година владавине рече Растислав мирно.

Но кнез као да није ни слушао шта он говори. Продужујући даље отоич започету мисао, он живо настави:

— Јес, не од ваше, већ ја нећу да живим ни од чије милости. Ја хоћу једном да знам: седим ли ја на балканијском престолу по праву наслеђа, но заслугама мојих предака, једном речи, као што наш народ вели, висим ли ја о свом пикљу или ме на овом месту држи ваша милости и ваша добра воља... Кратко, јасно, мора једном да се зна; г. председниче, ко је овде старији по власти? ко заповеда — ко слуша?

— Наопако би то било, кад би ти односи-тек сад имали да се расправљају и регулишу:; но богу хвала није тако. Устав и закон давно су то одредили; обележен је свачији делокруг, и односи власти сасвим су јасни — примети Растислав.

— Устав и закони мртво су парче хартије. Ја гледам шта у ствари бива..

И кнез је сад почео живо набрајати како му Растислав прави сметње на сваком кораку, не да ништа да буде по његовој — кнежевој — жељи; хоће у свему да је његова старија; не може по својој вољи ни једног официра да аванзује.