тим патос око њега сав је био покривен целим тек начетим цигарама.

Мутимир је горко пребацивао Растиславу да се у свима државнима пословима руководи само једном једином мишљу: — да се одржи на власти. Отаџбина, општи интереси, династија, напредак, све су то празне речи, прост заклон за неизмерно властољубље заљубљено у себе сама.

— Причате ми како је земља нуна непријатеља моје династије, како завере избијају на све стране, како би мој пад сутра био готов да ме не брани ваша голема приврженост, ваша голема мудрост и ваше зрело искуство. Па лепо, то би значило да се ја овде силом држим!

— Па мислите да није тако? — пресече га Растислав.

— Не! Не сумњам ја у ваше речи. Верујем све што кажете; верујем чак да ствар стоји горе но што је ви представљате — али ако је све то тако, зар ја морам бити овде? Ево ја нећу силом да владам; не тражим од вас услуге да ме на зор држите. Ако цео народ хоће другу династију, ево, хоћу је и ја. Нека дође, ја ћу се уклонити; па и опет, и опет — не треба ми ваша заштита и ваше спасавање.

— Из вас говори инат! Један владалац не може тако мислити. Кад би владаоци тако лако уступали престоле, ни једна династија не би