горко плакала. Бабетина је, са затуреним рукама на леђа, ходала по соби и цалала:

„Погледај ти гадуре једне! Што ја с њом, лепше и боље, то она све црње и горе.... Срам те било, срам те било, роспијо једна! За то сам вукла твоје по... пелене и брисала твоја...? То ми је сад благодарност! То ми је хвала што сам туђе радила да тебе, гада, отхраним и подигнем... Поштење! поштење! (кривила се бабетина) и ти ми знаш шта је поштење!... Чуваш поштење у... Ту ти је поштење! О, жабо једна!

Бабетина је сиктала најскаредније речи.

— Поштена! умела бих и ја бити поштена, да не треба јести. Нема, ћерко, ту поштења, кад си ти голог.... но.... на плац, кад не можеш другим чим да зарадиш хлеб. Ваљда је мени ласно било кад сам морала сваког гада... Али, шта ћу. Боље и то но да идем гола и боса, гладна и жедна... Свет! П... ја на тај свет! Он ми је бајаги поштенији! Последња дроља да си, па кад имаш, свуда те примају, свуда ти одају почаст. Обуци се, накити се, изађи, — госпођа!. Сви капу доле. А да си најпоштенија, кад си гола — свак те презире... Мислиш нисам ја то пробала. И сад она хоће мене да учи, и она зна боље шта ваља, а шта неваља! Гад смрдљиви!... Ал ја сам крива! Знам ја ко је теби напунио главу! То је онај шугљанер правник. Ух, чуда