овај облак јурио је необичном брзином и долазио све ближе и ближе. Свет сврати пажњу на ово, гомиле почеше застајкивати и гледати шта ли је то, а облак прашине јурио је непрестано све ближе и ближе, и све у ковитлац.

На један пут из овога облака указа се један коњаник. Полегао по коњу, он је непрестано шибао ово јадно живинче, које се већ беше обукло у белу пену.

Кад дође до гомиле света, овај коњаник викну нешто. Јурећи даље, он опет нешто викну. Тако је то поновио неколико пута, јурећи непрестано напред. Свет и чу и не чу шта он викну. Нешто чу, ал оно што је чуо, није разумео.

Речи су му биле јасне, али смисао, смисао... ко?... шта?... где?... кад?... — је ли могуће? Ето то је оно што свет није разумевао.

Настаде жагор, узајамно запиткивање, узајамно чуђење, неки потрчаше за коњаником, неки, пренеражени, стадоше на сред друма, бленући запрепашћено. Међу женама наста вриска. Коњаник одјури даље као муња, и последњи редови света видоше га где сави улицом, која води у двор....

Кад коњаник би спрам парка, она три човека чисто поскочише са свога легала. „Свршено је!“ рече један.

— Боже! да ли је свршено, рече други.