— Ја те разумем и не разумем! — рече Ратко. — Видим шта хоћеш, али не знам како ћеш. Хоћеш на делу да осведочиш кнеза, да Црнојевић у друштву с конзервативцима спрема удар. То разумем, али не разумем како ћеш то кнезу на делу посведочити, кад, међу нама буди речено, тога дела нема. Оно што смо с тешком муком и с големим ризиком исцедили од оног француског звекана, свакојако јесте нешто, али то ни из далека није оно што би требало, те да кнез стече уверење како ти желиш. Ти хоћеш, дакле, да се послужиш нечим што не постоји — како то може бити ја не знам.

Растислав се љутио: Ратко узима целу ствар олако; мрзи га и да промисли о њој, — иначе он се не би сад будио.

Ратко пресече Растислава и рече му да нема права што се срди. Он не узима ствар олако, али неће ни да цркава због ње. — Мене мрзи ваздан философирати. Ја сам човек од дела. Мисли како год знаш, и смисли што год хоћеш, мени само кажи шта ти треба, и ако жив човек може то учинити, ја ћу учинити.

Растислав се осмехну и пљесну пашанца по рамену — Е, ова ти већ вреди! Овде се само таком одлучношћу и може што учинити. У земљи треба да се појаве Црнојевића агенти. Ти ћеш их ужурбано гонити и хватити, а кад