рђаво стоји, да је чак и њин пад могућан, и то у најкраћем року.

— Та не може кнез тако брзо заборавити добро, које си му ти учинио. Ниси ли га ти, колико јуче, спасао од сигурне смрти? Какав би човек био кнез кад би могао тако брзо заборавити шта је, тако рећи јуче, било с Врбавцем. И зар то није био случај где се кнез најбоље могао уверити, колико си му ти прави, истински пријатељ и колико на тебе може рачунати — разлагао је Ратко.

— Ти дакле рачунаш на благодарност! Владалачка благодарност несталнија је од жива песка у врелим пустињама пешчане Сахаре, и ко на владалачкој благодарности зида дом свој, ствара грађевину, под чијим ће развалинама извесно бити затрпан — тако вели један стих у једној песми персијској — рече Растислав одговарајући Ратку.

Говор је постајао све живљи. Растислав је имао јасан, одређен план у глави и тражио је сад само његово извршење. Кнеза треба уверити да је ударац већ спремљен, и да Црнојевић сад очекује само згодну прилику, па да одапне стрелу. Али ту треба да говоре дела а не речи. Кнез треба рођеним очима да види шта се спрема. И оно што види треба да буде јава, истина — ствар која се даје рукама опипати.