Ратко није делио ове зебње Растислављеве. Веровао је у свемоћност Растислављева утицаја над кнезом, и држао је да кнез просто не сме одрећи послушност Растиславу.

- Ја ако одрекне? — питао је Растислав.

— Не сме!

— Не сме, не сме! Али шта ћемо ако смедне, ако одрекне послушност, ако се обрати конзервативцима и њима понуди власт да саставе министарство? — питао је понова Растислав.

— Онда ћемо их оборити на првим скупштинским изборима — рече Ратко.

- Оборити; мучно је то после обарати, мој пашо! Ваља запети сад и бранити ово што се има, јер ако ми не будемо у стању сузбити и победити конзервативце сад, кад имамо власт у рукама, како ћемо их надјачати после, кад они узму власт у руке, а ми останемо празних шака — говорио је Растислав.

- Не, не! — развијао је он даље свој поглед. — У будућност нема право да се узда онај, који има све у садашњости, а није кадар да то очува. Што год се мисли чинити после, ваља употребити сад. А средства су многострука. Пре свега ваља дејствовати на кнежеву уобразиљу. Он је сео на крвав престо, и та страшна слика и сад му се по чешће привиђа. Њу ваља оживети у успомени кнежевој, ваља му јасно изнети пред