- Ко носи сукњу? — упита Ратко заинтересован.

— Па браца Мика — потврди дете.

- А где си ти то видео да браца Мика носи сукњу? Кад је он то носио сукњу? — узе распиткивати Ратко, све више и више заинтересован.

- Па синоћ, тата... и јуче... и свако вече кад год дође ноћу код фрајле.

Ратко зину од чуда! Он се окрете детету и узе га преда се. Испитивао га је редом и дете је у својој наивности све казивало, шарајући говор занимљивим детињским примедбама: — А нама виче фрајла: dormez, dormez, mes enfants,il n’y a rien à voir, (спавајте, спавајте, децо, нема шта да се види) а нама смешно како браца Мика изгледа у сукњи и женској рекли, па извирујемо испод јоргана да га видимо, и све се смејемо.

Ратко се још не беше опоравио ни од овог првог ударца, кад дете продужи.

— А је ли, тата, ти си нама говорио да није здраво кад ја и Боца лежимо заједно у кревету и једно другоме дувамо у уста? Па што онда браца Мика и фрајла све дувају, дувају један другом у уста, а фрајла све нешто шапуће, а браца Мика све дави фрајлу, па је све мува, а мени жао за фрајлу па сам плакао.....