Баба Ката се помами. Њене мале, зелене очи, утекле у главу, чисто се упалише од гнева, те су се из својих дупаља сијале као два зажагрена змијина ока.

Баба Ката скочи, притрча Јели и обадвема песницама удари је у главу што игда може.

Јела оста наслоњена на зид, с поклопљеном главом на рукама и продужи своје гласно јецање. Кад је бабетина удари, она се и не маче, само уздиже рамена и чисто увуче врат па продужи јецати још гласније.

Баба је удари и викну: „јао, роспије једне“; па се окрете и пође; но опет се врте.

— Јао, роспије једне, јао вашљивице и смрдљивице, — рикну бабетина.

Она опет удари Јелу песницама у главу, па је онда дочепа за кике и поче је дрмусати.

— Јао, лоћо једна, где ми крв попи... јао шуго смрдљива... на, на, на, — рикала је бабетина дрмусајући Јелу за косу.

Бабетина ишчупа пуну шаку косе и још неколико пута удари у главу ово јадно девојче.

Кукавна Јела стропошта се на колена; она заби главу у буџак и продужи гласно јецање и плач. Кад девојка паде, бабетина је рину ногом.

„Цркни! стрвино једна!“

Јела је лежала у ћошку ничице и горко,