— Је ли, тата, а је ли то лепо кад је човек потпоручик?

— Како кад, сине! Лепо је кад је човек потпоручик у двадесетој години, а ружно је кад је потпоручик у четрдесетој — рече Ратко смешећи се.

— А сеја вели да нема ништа лепше од потпоручика. Она вели, тата, да ћу и ја бити потпоручик, да ће и мени звецкати сабља, имаћу златну јаку и рукаве, и све златна дугмета.

— Добро, добро, сине! Ако будеш добар и послушан све ћеш имати — одговори Ратко.

— Је ли, тата, а зашто ти носиш панталоне а стара мајка не носи панталоне но сукњу?

— Па зато, сине, што сам ја мушко, а стара мајка је женско; ето, и ти си мушко, (Ратко помилова дете, које се узе отимати) па зато и ти носиш панталоне — рече Ратко, смешећи си детињој лудорији.

— А зар официр, тата, није мушко? — продужи дете.

— Како да официр није мушко! Официр је још дупло мушко. Прво што је мушкарац, друго што је војник — рече Ратко весело.

— Па што онда, тата, браца Мика носи сукњу, кад је он официр и дупло мушко? — рече дете наивно.