маркиз морао то сањати, с тога се с њим споразуме, да се ствар држи у највећој тајности, те да виде да ли ће што о њој сазнати с друге какве стране.

ГЛАВА XXI.

Два пашанца.

Прича се о вуку да на човека никад неће насрнути кад је сит, и то је сушта истина.

Код људи опет опажа се ова црта: да су после доброга оброка увек некако пријатнији, мекши. Обично су добре воље и нежнија срца, и ретко кад да ће у тај мах учинити коме какво зло, што је доказ да су вукови и људи ближи рођаци но што се обично узима.

Министар унутрашњих послова, г. Ратко, био је сад управо у таком расположењу. Тек што беше ручао, па се повукао у свој кабинет, да попуши цигару, а можда малко и да дремне пре но што се лати посла. Заваљен у тршчану наслоњачу, Ратко је полако завијао цигару, а његов најмлађи синчић пентрао се тати уз колена и непрестано је чаврљао, запиткујући с детињском наивношћу час о једној час о другој ствари, и то тако, да му се човек често морао од срца смејати.