сам га ја. — „Изгледали сте као обично; рекли сте ми да вам посветлим. Ја сам вас испратио до у собу, помогао вам да се свучете, скинуо вам ципеле као и обично, а за тим сте сами закључали врата изнутра и легли.“

— Па шта онда све то треба да значи, г. маркиже? — питао је задивљени барен Жермини.

Белини слеже раменима. — Ето и сам незнам шта да мислим.

— За бога, да то није био какав жив сан, то ваше хватање и одвођење? — упита даље Жермини.

— То је и мени прво пало на ум, али чим сам мало промислио видим да није. Та ја нисам био луд ни пијан, за бога, г. конзуле. Као што сад гледам овде себе и вас, тако поуздано знам све шта је синоћ било, док ме ово чудо није снашло. Гледао сам јутрос на кожи и на бутинама још ми се познаје, како сам се на жице нажуљио. И ја мислим кад би отишао сад на алеју, онде где су ме синоћ ухватили, јамачно још би се познавали по прашини трагови, како сам се но прашини отимао и копрцао. Не, не! Да сам ја био прошле ноћи ухваћен, о томе не може бити никакве сумње — рече Белини.

— Па добро! Али како сте онда, врага, опет, могли доћи у вашу спаваћу собу и како