лепо како сам позван да потпишем моје исказе, памтим лепо како сам устао с наслоњаче и пришао столу, па чак памтим и то, како сам осећао да ме болу ноге и бутине кад сам пошао преко собе. Последње што памтим то је, како ми мој иследник показа руком наслоњачу и даде ми знак да опет седнем. Сео сам и шта је даље било — не знам ништа! Кад сам се пробудио јутрос у 8 сати, видео сам, изненађен, да лепо, као и обично, лежим у моме кревету. Крај мене на столици стоје моје хаљине; собња врата, као и обично, изнутра закључана, а тако исто, као обично, стајали су затворени и прозори на мојој соби. Осећао сам се испаван и одморан, само што сам по ногама и рукама осећао, као што и сад осећам, местимичне болове. У почетку помислим да је све ово, што се тиче мога хватања и одвођења био само какав ружан а веома жив сан, ади, кад промислим боље, сетим се јасно шта је било синоћ у алеји, а после никако се нисам могао сетити кад сам и како сам дошао кући! Дозовем одмах момка и упитам га, околишно, колико је било часова кад сам ноћас дошао кући. Он ми одсечно одговори: „3 часа, господине.“ Ја га опоменем да пази шта говори, али он оста при свом тврђењу. Упитам га: „с киме сам дошао?“ Вели ми: „дошли сте сами.“ — „Па како сам изгледао, шта сам ти рекао кад сам дошао?“ — питао