неких личности. Јесте ли потписали те ваше исказе, господине маркиже? — рече барон Жермини.

— Јесам, потписао сам — рече Белини.

— Одмах сам мислио! Свакако то ће бити нека замка. Никад не треба заборављати да ми овде у Балканији имамо посла с препреденом византиском политиком — рече конзул.

— Ах, г. бароне! Ја бих хтео видети тога који би се усудио да те моје исказе употребљава као срество да ма ко буде гоњен. Онога тренутка ми би имали у рукама кључ да похватамо све кривце, који су нада мном извршили ово насиље. Не, не! Чуваће се они добро да нигде не изађу на јавност с протоколом тога мога испита — рече Белини.

— Ах! то не мислим ни ја, да ће они јавно потрзати овај ваш испит. Али има ту стотина других начина да се њиме послуже, и да га злоупотребе приватним путем. Каква дрскост! Но дед’те, молим вас, шта би даље? — упита барон Жермини.

— Сад тек и настаје оно што је најчудније, и што ме до лудила доводи — рече г. маркиз, а за тим настави: — Довде ми је, ето, цела ствар јасна, и да је догађај овде завршен, ја не би био ни у каквој двоумици. Али у ствари тако није било. Ево шта се десило. Памтим лепо како су ми стављена последња питања; памтим