главе у црна домина. Не говорећи ништа ови људи донеше из угла преда ме мала сточић, застрт црном чохом, упалише две свеће и метуше их на крајеве стола. За тим обе особе седоше за сто и нада мном се отпоче формалан испит: ко сам? шта сам? и од кад сам овде у Звониграду? Осећао сам се веома уморан и малаксао. Сваки делић тела био ми је као истуцан. Једила ме је цела ова комедија и ја сам био зловољан и нерасположен да одговарам на постављена питања. С тога срдито рекнем овим непознатим људима да сам ја слободан грађанин француски, уз то и чиновник у француском консулату, и да по томе никоме не признајем права да ме испитује и води неке истраге нада мном. Тада устаде један од ове двојице, приђе ми, и чистим француским језиком и одабраним изразима даде ми на знање да се ја, у томе тренутку налазим у ванредном положају, где ми све моје титуле не могу ништа помоћи и да ја имам избор само између овога двога: или да одговарам на постављена питања, која у осталом неће имати за мене ничега увредљивог, или да се изложим немилим последицама, од којих ће једна бити та да одавде ипак нећу изаћи докле год не дам одговора на постављена питања. Овај човек сврати ми пажњу на то, како већ по самом начину, на која сам амо доведен, могу видети,