и у тој муци свест ми опет мрче. Не знам да ли сам дуго остао у том несвесном стању. Кад сам се почео повраћати к себи, нађем се намештен у наслоњачу. Био сам ослобођен од свију стега и веза, а преда мном је стајала некаква људска прилика, умотана у црно домино и држала ми под носом некакву флашицу. Бацим поглед око себе и видим да се налазим у некаквој округлој подземној одаји, одозго засвођеној. Ову просторију осветљавала је само једна омалена, ручна лампица, намештена у малом прозорчету, издубљеном у дебелом зиду.

— Боже мој, боже мој! Та то је читав роман! То је прича из хиљаду и једне ноћи! Је ли могуће да се све то вама десило, драги маркиже?! — рече барон Жермини, све више и више узбуђен Белиновом причом.

— Да чујете само даље — рече секретар.

— Упитам особу у домино, где сам ја ово? и шта се ово самном ради? и знаду ли они, који то раде, да сам ја поданик, грађанин и представник Француске? Непозната особа ништа не одговори. Помислим да јамачно не зна француски, с тога узмем натуцати па прилично и успем да то исто поновим и на балканиском језику, но особа у црнини опет ништа не одговори. Мало после ова особа изађе некуда, а уђоше две нове личности, исто тако увијене од пете до