где је гора калдрма. У два три маха кола су застајала, но после неколико тренутака опет су се кретала даље. Најпосле, након дуге вожње, кола стадоше. Око њих наста неко шушкање и ја осетих како ме неко узе, пребаци ме прело рамена као какав џак и некуд ме понесе. Осећао сам да ме мој носач сноси низ некакве басамаке. Корачао је полако и опрезно и силазио је дуго. Најпосле хукну и спусти ме. Осећао сам да лежим на некаквим даскама. Даске су ме жуљиле, а несносан бол пекао ме је по целом телу. Покушам да мрднем ногама и рукама, и да покренем тело, али ни једно не могадох учинити. Од главе до пете ја сам био увијен некаквом јаком стегом, каквим ужетом или чак и жицом те сам изгледао као дете у повоју, или као каква мисирска мумија.

— За име божије, господине маркиже, је ли могуће да се све то с вама десило?! — рече Жермини и скочи из кревета. Он се извини пред младим маркизом, набаци на леђа свој јутрењи огртач, упали цигару и узе ходати по соби. Белини је причао даље.

— Дуго сам тако лежао, а било ми је као да сам у паклу. Поред свију мука, које сам и иначе имао, сад ме спопаде и нека страшна врућина. Осећао сам просто да се гушим