— Ја нити сам више што чуо, нити сам више што видео, а да што проговорим није могло бити ни помена, пошто су ми уста била тако запушена и стегнута, да сам једва могао на зор по мало дисати. Шта је било даље ја не знам; сва је прилика да сам у тај мах изгубио свест и пао у занос. Не знам колико сам провео у таквом стању, но кад опет почех долазити к себи, ја осетих да се возим у некаквим колима. Кола су јурила брзо, и, по лаком гибању, бих рекао да су била фијакер. Напрезао сам сву своју снагу да разберем где сам? куда ме воде и шта се збива око мене?! Али поред свију мојих напора, ја сам, како рекох, сазнао само толико, да ме на, колима некуд журно возе. Колико сам могао разабрати у колима је било два човека. Осећао сам по дуванском диму да пуше, и као кроз какав дебео зид чинило ми се да чујем где шапатом разговарају, али шта? — нисам могао разабрати. Само у један мах долетеше до мене ове речи које сам сасвим разговетно чуо: — Јесте ли му оставили отвор за дисање да се не угуши, несретник?

— Неће, не бој се! — одговори други глас.

То толико што сам чуо и више ни речи. Доста смо се дуго возили. Чини ми се да су кола често савијала, а по труцкању се познавало кад иду улицом где је боља, а кад иду улицом