стегоше ми цело тело, па ме почеше и око врата давити.

У тај притрчаше ми некакве две људске прилике, које на једаред искрсоше из мрака. Ако се не варам ово су биле оне две жене, што су мало час прошле поред мене. Ја осетих како ме дочепаше нечије снажне руке, стрпаше ми некакву крпу у уста и завезаше некаквим платном, које ми неколико пута обавише око главе...

- Та је ли могуће! Та шта говорите, мој драги маркиже?! — рече зачуђено барон Жермини, придиже се у кревету и заузе седећки положај, како би боље могао чути причу која га је све више интересовала.

- Па, па? Шта би даље?! — запиткиваше Жермини нестрпљиво.

Белини је причао даље.

- Ја покушам да викнем у помоћ, али нисам могао ни писнути. Одмах за тим натакоше ми на главу некакву кожну кесу, управо некакав кожни џак, који ми навукоше чак до појаса и ту га притегоше и везаше некаквим каишем, али тако, да су ми под каишем и руке око чланака биле притегнуте - тако притегнуте, да њима ни помаћи нисам могао.

- Је ли могуће, драги маркиже? Је ли могуће?! — чудио се конзул све више изненађен.