као да ове две женске застадоше на једном месту и као да су ту, за неко кратко време, нешто радиле.

Белини стаде за тренут да дахне, за тим продужи: „Ја сам ишао све даље и даље напред. Дођем до последњих кућа звониградских. Хтедох се одатле вратити натраг но у тај мах као да ме нешто изнутра копкаше:

„Хајд још малко, ено до онога дрвета; ту је и крај алеје, а нема свега још двајестак корака“.

„И ја пођем, али тек што сам крочио, неколико корака ја за једанпут запнем о нешто ногом и посрнем. У томе посртању ја запнем и другом ногом и колико сам дуг паднем на земљу. Али, колико сам могао разабрати у ономе изненађењу, ја не падох на земљу, већ ударим на неке жице, које ме јако нажуљише и чисто ме одбацише.

— Гле, гле! Шта би то могло бити? — упита Жермини.

Млади секретар продужи:

— Он што је за тим настало, оставило је само нејасну и збркану слику у моме памћењу. Сећам се само толико да сам се почео копрцати и отимати да се ослободим, али што сам се ја више отимао и напирао то на једну то на другу страну, све сам се више заплетао у некакве жице, које ми се обавише и око руку и око ногу,