целу алеју, те и по трећи пут почнем се спуштати низбрдицом. Сунце је већ било зашло и почео се хватати мрки сумрак. Шетачи су бивали све ређи; прво нестаде женскиња, па онда одоше и мушкарци. На скоро алеја је била готово сасвим пуста, тек сам поизретка сретао по кога шетача, који је жудно као и ја гутао свеж, вечерњи ваздух. Прођем поред војне академије, у којој су баш тада палили свеће. Мало даље, иза академије, сретнем потпуковника Црнимарковића и с њим проговорим неколико речи. Он сврати својој кући, која је ту на друму, а ја продужим шетњу даље. Кад сам био на по алеје, поред мене прођоше две женске, које ми падоше у очи са необичне висине и крупноће своје. По оделу ове женске као да су припадале радничком сталежу. Оне прођоше поред мене веома журио и то обиђоше једна с једне, а друга с друге стране, а у проласку, обадве ме добро загледаше. Хтео сам да загледам и ја њих, али како су биле јако увијене у мараму, то, сем очију, ништа друго од лица нисам могао видети. Оне промакоше поред мене и одоше журно даље, а ишле су упоредо и у корак, као што иду војници. На скоро ове се две женске изгубише у даљини и ја сам у мрачној алеји, за неко време, назирао само њине нејасне контуре и црне силуете, док се најпосле и то не изгуби. Али пре тога, мени се учини,