у сахат и једнако зивкао слугу, стављајући увек једно те једно питање: је ли барон већ устао? Било је већ близу 11 часова кад слуга, једва једном, донесе нестрпељивом маркизу извешће да је г-н барон будан. Још неће устајати, али ће г-на секретара примити и онако у кревету, ако има каква прешна посла. Крупним и брзим корацима маркиз Белини уђе у г. конзулову спаваћу собу. Без увода, без икаквих претходних објашњавања, млади Белини — једва тек ако му је било 22 године — одмах отпоче своју чудновату причу.

— Ја не знам, г. бароне, да ли је ово била јава или рушан сан, тек мени се десило нешто тако чудно и неочекивано, да још и сад не могу да дођем к себи.

— Шта, шта? Шта је то могле бити, мој драги маркиже? — упита барон Жермини, трљајући сањиве очи и трудећи се да разбере шта му његов секретар говори. — Шта је то било, а? Збиља, шта је то било? — понови он питање журно и чисто плашљиво, јер не толико речи већ забезекнут и престрављен израз маркижев беше заинтересовао конзулу.

Белини продужи: — Као и обично, синоћ око 7 часова, изашао сам да ходам јеленичким друмом. Ишао сам као и обично левом страном, поред академије. Два пут сам већ био прошао