и задовољно зузукале бирајући где ће пасти, час хлад, час топал зид, загрејан на сунчаној припеци. По нека од њих промакне кроз спуштене завесе и у конзулову спаваћу собу, и тада јој је душа да прилети одмах г. конзулу, да му стане на нос, или на крај усана, и одатле да му честита „добро јутро“, а уједно да га још и опомене да је већ време устајању.

Но јутрос ни врева врабаца, ни опомене мушица нису могле пробудити г. конзула.

Барон Жермини био је ево већ трећа година француски конзул у Звониграду. Млад, образован човек, члан једне од најугледнијих француских племићских породица, уз то човек пријатне спољашности, а врло љубазан у опхођењу — он је убрзо стекао симпатије звониградских отмених кругова и рало је виђан у свима одличним кућама. Од кад је кнез Мутимир постао пунолетан и почео чешће приређивати ужа пријатељска посела у двору — барон Жермини постао је редовни гост тих забава, које се обично завршавале махнитим картањем. Тако је било и синоћ. Барон се вратио кући тек у зору, с тога је сад и спавао као заклан и ако је већ било 10 часова изјутра.

Док је барон Жермини овако слатко спавао, његов секретар, маркиз Белини, нестрпељиво је ходао по своме кабинету, сваки чак је загледао