ти знаш само! Баба Ката успи лолски устима. Еј, леле мени старој и дртој. А да сам нешто ја!... — Она се пљесну што игда може с обадве шакама по коленима, — да сам богдице ја млада, па да нешто срећом мени когод понуди... Пи! То би се причало на далеко!...

Баба Ката узе у своје сухе, коштуњаве бапске руке лепу, белу ручицу Јелину, па је стаде авољити својим рукама и загледати у Јелин прс кажипут, избоден од шивења.

— Јабогме,— продужи баба Ката — прегни тако један пут, а слободно, ако буде греха, ево ја сав грех узимам на моју душу. Ја ћу прва богу на истину, па кад се ја не бојим, шта се ти бојиш.

Јела покуша да отргне своју руку из бабиних, но баба Ката не даде...

— Шта се отимаш? Гребу те моје сухе бапске руке... Е, његове су мекше, од њега се не ћеш отимати...

Баба је постајала све нежнија; она чисто привуче Јелу к себи и узе јој говорити:

— Чујеш, ћеро, ја теби да кажем. Ти се сад дусаш с тога зашто и не знаш шта је и како је то; ти и не знаш шта је то мушка страна и како пуста жена после заћори и гине за мушким. Али само док један пут будеш.... док се мало познаш и ослободиш код њега... Шта? ни с пет чивта волова после те не извукох; нико