што се чује о некакој тајној завери, бити у вези с овом причом о лепој непознатој девојци.

Мона се грохотом смејала овим причама и називала их простим фантазијама. Гласове о завери сматрала је или као просту измишљотину, или их је сводила на њихову праву вредност; каква гомилица младих људи, можда понајвише ђака, склопили тајну дружину, где читају забрањене књиге, грде полицију и кнеза и ћаскају о републици. Ништа озбиљно ту не може бити.

Око 6 часова међу Монино женско друштво дошла су и два мушкарца, кнежев рођак Аца и један његов присни пријатељ.

Даме се одмах искупише око два млада весела човека. Њина бујна младост, њине кицошке потпоручичке униформе, а нарочито њини румени, младићски обрашчићи, пуна обла и широка мушка плећа имала су неку неодољиву привлачну снагу, којој се нису могле дуго одупирати ни озбиљније даме, које су већ поодавнО биле прешле преко тријестака.

Два млада ОФицира одмах постадоше средиште целог друштва; разговори добише други облик, и, чудно је рећи, постадоше учтивији и образнији. Помешани мушки и женски били су много умеренији и уздржљивији у говору, но саме женске међу собом. Сад се понајвише говорило