нешто „особито“, „ванредно“ ; обоје су мислили, „каква разлика!“ Напослетку, господин кресне жигицу да упали цигару, а најпосле и да види своје „ново сунце,“ које је дотле само у мраку назирао. Кад жигица плану, срећни љубавници повичу у глас: „Ао, лоло!“, „ао лоћо!“ и одмах полете једно другом за кике. Подводница одмах дотрчи са свећом и све дотле није могла разабрати шта се ово управо дешава, док обоје завађених не окрену своју срчбу против ње, заједнички је дочепају и својски је излупају, па се онда узму под руку и оду кући утешени и помирени.... Она се клела свим на свету, да је навлаш дошла да хвата њега, а он је опет њу уверавао необоривим доказима, да је навлаш дошао да хвата њу. Сад сваки дан заједнички ходају и обоје у један глас одричу да им се шта слично десило. — „Шта? зар ја! боже сачувај! Ето питајте њу“ — уверава он. — „Шта? зар ја! боже сачувај! Ете питајте њега“ — уверава она.

Било је говора међу Мониним гостима и о најновијем политичком бауку, о некаквој републиканској завери, о којој се од јутрос почело шапутати по граду.

Једна од госпођа, коју су обично „бедили“ да има страст да измишља, причала је, како је чула од једног врло поверљивог господина, да су пре два дана некакви непознати људи ноћу прешли