Он у црнини и она у црнини; она у тузи и он у тузи. С једне стране плота уздише он, с друге стране она. Јамачно дирнут тим уздасима, плот се поводи као пијан, накривљује се на једну страну, док му сутра дан од големе туге најпосле и груди не препукоше. Кроз ту пукотину прво су пролазили удовички уздаси — њени и његови; после су се почеле промаљати руке — опет њене и његове, док се једног дана кроз ту деру нису почели провлачити и њих двоје, у мислима и персони — и савез је тада већ био готов. Г-ђа Ловимук стекла је тада уверење о изврсности либералних политичких начела, за која је и мало час ломила против конзервативаца своја најоштрија беседничка копља.

Бадава, главно је кад човек има своја начела! — заврши Пола говор. Док је Пола овако транџирала г-ђу Ловимук у дну сале, на врху сале чу се грохотан смех. Око бив. министарке г-ђе Софије беше се скупила велика гомилица гостију и сви су с пажњом слушали интересну причу, како се један угледан господин звониградски нашао на подозривом месту са својом рођеном госпођом. Отишао подводници он, а то исто учинила и његова госпођа. Подводница њему обећала „отмену даму“, а њој „отмена господина“. Подводница их сведе у мраку и обоје су били у седмом небу; обоје су веровала да су нашли