а кад је кнез повикао, онда се то стакло опет прометнуло у бриљант и — правда је била задовољена. Наравно, да г-ђа Ловимук никад неће заборавити услугу која је овде указана њеној невиности.

То је један разлог што г-ђа управитељка данас обожава г. Растислава, и његова начела, и његовога пашанца, и све што се његовим назвало.

А има и других разлога. Не треба заборавити да је г-ђа Ловимук тек од скора удовица. И ако је, богу се молећи, скуцкала близу 45 година, њој је опет зато била потребна утеха и разблажење после смрти мужевљеве. А ко пре и да се сети удовице сиротице, ако не њен први комшија, пашанац г. Растислављев, мекосрдачни г. Ратко, министар унутр. послова! Туга сиротице удовице могла је г. Ратку бити у толико ближа срцу, што је зао удес хтео те је и он сам, баш некако у то исто доба, остао удовац. Смирена и побожни попа, домаћи свештеник госпођин, одмах прве недеље када је дошао да освети водицу, с уздахом је напоменуо тужној удовици, да ту има мало прста божијег што она и њен комшија скоро у исти мах остају удови. Као добра, хришћанка гђа удовица водила је рачуна о прсту божијем. Последице свега тога лако је предвидети. Комшија удовац, комшиница удовица.