један велики син, као што је мудри Растислав. Он прати све ове издајничке покрете конзервативаца, и, ако бог да здравља, он ће их једног дана похватати на самом делу.

Говорећи ово Ловимуковица беше пала у ватру. Бришући пред огледалом зној с лица, она рече:

— Ова нова борба конзервативаца против г. Растислава згодно је поље где ми женске можемо много учинити за победу праведне ствари. Што се мене тиче, боже здравље, ја ћу показати овде шта ми жене можемо баш у политици, за коју нам не признају ни најмање способности — заврши Ловимук своју ватрену филипику.

Док је на једној страни дворане г-ђа Ловимук овако мушки претресала високу политику, на другој страни г-ђа Пола Ђокичина шапатом је причала занимљиве ствари о самој г-ђи Ловимук.

Пре свега Пола нагласи да „не лаје куца села ради но себе ради.“ Стало је г-ђи Ловимук до Растислава и његове политике таман толико исто колико и до лањског снега. Она је и сувише мудра и практична да би се још због начела и политичких праваца с киме слагала или свађала. Њене заваде и њена пријатељства имала су много стварнију основу. Она брани Растислава и његове присталице с тога што и они њу бране. А човек је грешан. Ма како богоугодно живео, увек се нађе