све више говорило. Ни једна гошћа није знала све шта је било, али је свака знала по нешто. Ти одломци били су брижљиво прикупљени, свака гошћа похитала је да каже шта зна, свака друга приложила је по свој камичак и зграда је била готова, док удариш длан о длан. Око 6 часова, једанајест особа, скупљених код Моне на јаузн, већ су знале цео догађај о Лепши. Те исте вечери знао га је цео Звониград, а сутра и цела Балканија. Тако је благотворна улога коју врше ове женске јаузне.

Око 5 часова почело је послуживање. На огромним послужавницима послуга донесе млеко, црну каву, скоруп, масло, чоколаду, слаткише, неколико врста колачића за умакање, а оделито од тога било је и разних лимунада и слатких сокова од малина, јагода и других плодова. Најпосле долазили су разноврсни слатки ликери, а за особе с бољим апетитом, нарочито за мушкарце, спремљено је било шунке, саламе, сува језика, разних сирева — у опште, потпун господски бифе.

Код Моне је био уведен овакав ред: послужи се само једанпут, а за тим се сва пива и јестива сместе на дугачак сто, где према потреби ко хоће прилази и служи се.

Пошто је догађај о Лепши исцрпно био претресен и свестрано процењен, ово поштовано друштво