Баба Ката опет јој приђе.

— Шта да му кажем?

— Бога ти, тетка Като, остави ме.

— Али није то, душо, „остави ме“, но ту један пут треба кидати. То ни какав обичан човек не би толико чекао и трпио, камо ли он, што је научио да куд он оком, туда други скоком. А и што би одуговлачила? Знаш ли, лудо моја, да би их стотину других полетело да ти то преотму, само, само кад би дознале.... И шта ти лепше можеш пожелети? Леп, млад, човек два ока од њега да не одвојиш. Царева му ћерка не би махне нашла.... Обућиће те у свилу и кадиву; у злато ће те оковати...

— Видим ја моје добро јутро — рече Јела жалосно и климну главом, пуна очајања, па пошто је мало поћутала, она додаде:

— Најпосле, нек буде што буде! Бог ми је сведок да нисам могла друкчије.

Баба Кату обрадоваше ове речи. Ока их је разумела као да се Јела једном већ решила, најпосле се преломила. Баба Ката радосно дочепа столицу, примаче је Јели, седе крај ње и узе је за руку.

Јела је још једнако стајала крај прозора.

— Ама тако, само, лепото моја, реши се један пут јуначки, мајковићу, па што бог да! - Што ту ваздан тењезгати. Море, да ти знаш, да