док ја изађох у кујну да надгледам јаузн, деца омлатише забрањен плод. За пет минута, рођена моја! А? шта велиш?! Ништа од нас, је ли? Ми то, црнице, нисмо умеле!“

Госпођи Поли Ђокичиној рекла је: „Од сад ћемо имати у нашем друштву једну нову чланицу. Остала би и данас да јој се, случајно, није десила нека мала неприлика...

Мона се смејала. Заинтересована, Пола упита: каква неприлика, што јој се десило? — Развио јој се пупак — рече Мона, смејући се грохотом.

Најпосле, госпођу Мицу Мона је одвела у будоар показала јој полупане ствари са ормана и само додала: „Погледај! сестро рођена.. Ово ми је спомен од Лепше и мога браце.“

Ето, то је све што је Мона рекла! Као што се види, дакле, она управо није ништа казала, с тога се и чудила како ови њени гости, ђаволи, све погађају, као да су, боже прости, кроз рупицу гледали.

Мона их је карала и претила им, да тако што не износе из њене куће.

— Јух! часан вас убио, одкуд вам све те ђаволиштине падају на памет. Немојте се главом шалити да тако што износите из моје куће.

Што је Мона више наваљивала на своје гошће да не претресају Лепшу, то се о Лепши