свакој би по нешто рекла: где где што шаљиво, где где што озбиљно и философски.

Разговори су били разнолики, али после по часа они се некако сами собом изједначише. Све гомилице без изузетка говориле су о текућим дневним питањима, а понегде се већ шапутало чак и о најновијем догађају Звониградском — о Лепшином састанку с кнезом Мутимиром. Знале су се чак и неке појединости са тога састанка, тако, да се и сама Мона чисто чудила.

Та она није управо ником ништа говорила. А и како би! То не би било лепо да она износи шта се код ње десило, кад је сама дозвала Лепшу и обећала јој сигурност као у сопственој кући.

И она збиља није готово ништа ни говорила. Госпођи протиници рекла је: „Ах, какву сам визиту данас имала..“ — на то је преврнула очи, саставила три прста, пољубила их и додала: „не роди мати.“

Госпођи Софији, бив. министарки казала је: „Ја данас дупло треба да частим; управо треба да части мој братац. Ми смо данас имали фамилијарну радост.“

Госпођи Ловимук, управитељици Више Женске Школе, као својој присној пријатељици, наговестила је мало разговетније: „Е моја слатка, ми стара гарда одосмо ти у пензију! Младеж нас задену за појас! Данас сам имала необичну посету — Лепша Стевићева и мој братац. Па