како чак силазе ниже испод ње — оне исте даме које су јој још јуче прекорно истицане као узор и пример, и којима цео Звониград скида капу, као идеалима женска поштења. У туђем паду она је гледала своје рођено уздизање. Годило јој је да види око себе и да може назвати својим другама оне, које код публике важе као представнице чедности.

На кнежеву примедбу, да би требала да, штеди Лепшу већ с тога, што је то жена коју он воле и поштује, Мона је узвикнула, да таква осетљивост кнежева нема места. Шта се он боји? Ваљда не мисли, да ће га Лепша оставити с тога што може чути да се о њој у кругу кнежеве родбине рђаво мисли: — Oh! pas de danger, mon petit. (ах! не бој се, роде). То се више не може ни мотком отерати! Та то је сад за тебе, наравно, само за тебе, обична динаруша! Таквих можеш наћи на сваки прст по две. Лак је то еспап који се цео пазари за пет минута. И нека не мисли кнез да је то каква случајност, да се то чудним стицајем околности десило само с Лепшом. Такве су и све остале „светитељке“ звониградске. У Баварској довољно је обећати само да ћеш се оженити њоме, па да добијеш сваку девојку. У Балканији се то исто постиже уверавањем да нико неће знати. Кад би могао уверити само да нико никад неће чути не би се