за нашег почасног члана — смејала се Мона, тапшући кнеза по образу.

Но Мутимиру као да није годио тај цинизам Монин. Он је Лепшу истински волео и ово вучење по блату њенога имена, осећао је као своју рођену увреду. Он пребаци Мони, да није требала ни звати Лепшу к себи, кад тако зло о њој мисли. Такав је суд неправедан. Лепша то није ничим заслужила. У осталом, ма се шта говорило, она опет зато остаје узорита жена. Најпосле, Мона би требала бар за његову љубав да штеди Лепшу, кад зна да њему не може бити пријатно кад се у његовом присуству тако што говори о жени коју он воли.

Кнез је говорио још дуго, говорио је с ватром и осећајем, све у заштиту Лепшину.

Али Мона је преко свега тога прелазила с подругљивим осмејцима. Што је кнез више бранио Лепшу, Мона ју је све више нападала, сипајући на њу најтеже прекоре, пуне пакосне заједљивости и јетких пецкања. У Мони се беше пробудио осећај старе, дуго презиране каћиперке, којој се дала прилика да се једном освети свима тим чедним и поштеним женама, што су се толико над њом натресале, а сад их, ево, где се ваљају по прашини у коју она неће ни својом ципелом да згази. Она је осећала неко демонско задовољство да види како се изједначују с њом,