му се допадне, да пије сладости живота свуда, где год их нађе. Иначе он би био шоња, мама, а она баш таве људе мрзи. Она то право не пориче ни женскима, али, наравно, само донекле. Она појми и шта је страст; она разуме и шта је занос, али бадава, ваља говорити истину: пет минута у сличним приликама и готово с потпуно непознатим човеком, било би мало и за обичну јавну женскињу, а за чедну Лепшу то је било доста. И Мона то не говори из какве пакости боже сачувај! Кнез најбоље зна да Мона воле Лепшу; она му је прво и свратила пажњу на њу и највише се заузимала да се он с Лепшом саживи, али што је претерано, претерано. Најпосле она не замера Лепши за њену слабост, али кад зна да је таква, шта се онда бајаги пући, шта се дури и издваја? што се гради боља но што је, за што се онолико устезала да почне долазити њој — Мони — у посету; за што је било нужно водити, читаве месеце формалне дипломатске преговоре, док се успело да обећа долазити на јаузне; за што је најпосле Мона морала ићи њој у посету два пут, и то ићи прва, док се милостивна једва једном одлучила, да благонаклоно врати визиту. Јес, зашто су биле нужне све те параде, сва та комендија, кад се цела ствар имала завршити овим чиме се и завршила: лупањем шоља и ваљањем по патосу? Зар то није притворство? Зар